Прва метода индустријске производње глинице, метода синтеровања соде, овде је проучавана од 1856. до 1860. године. Лу Цхадли је 1858. године предложио производњу глинице из синтерења боксит-соде. Пошто ће Ал203, СиО2 у бокситу реаговати са содом током процеса синтеровања, формира се натријум-алуминосиликат натријум, што резултира великим губитком глинице и соде. Године 1880. Миллер је предложио додавање кречњака насипу соде и боксита, тако да се током процеса синтеровања није формирао натријум-алуминосиликат, што је у великој мјери смањило губитак глинице и соде. Касније је промењено да би се додало креч. Развио се у данашњем поступку синтеровања алкално-кречног креча. Ова метода је тренутно главни поступак индустријске производње за прераду глинице произведене из боксита високог силицијума. У 1889-1892. Године, аустријски КЈ Баиер изумио је Баиер-ов поступак директног испирања раствора боксита ради стварања оксидације глинице. Обимна производња и брзи развој олова отворили су пут. Ова метода се користи за лечење боксита са ниским силикатима, посебно боксита типа гигабита, а његов економски ефекат је далеко од упоредивог са другим производним методама. Процеси синтеровања и Баиера тренутно су главни индустријски процеси за производњу глинице.
Године 1904. светска производња глинице износила је само 1.000 тона, а 1941. достигла је милион тона. До 1987. године 82 постројења глинице у 41 земљи у 25 земаља произвела су глиницу, а укупни годишњи капацитет биљака глинице који се већ производи и планира да се стави у производњу био је 43 милиона тона. Главни произвођачи глинице су Аустралија, Сједињене Државе, Совјетски Савез, Јамајка, Јапан, Југославија, Западна Немачка, Француска, Суринам и Канада. Већина глинице произведене у иностранству прихвата Баиерову методу, а потом слиједи метода синтеровања и комбинована метода. Током година, производња страних глиница реформише процес, смањује потрошњу енергије и развија велику специјалну опрему велике ефикасности и мале потрошње; истраживање свеобухватне употребе ресурса. Побољшати квалитет производа, повећати разноликост производа; откривање и анализа, аутоматизација рада и други аспекти постигли су велики напредак. Развој индустрије глинице је видио јасан тренд од развијених земаља до земаља које производе боксит. Нова фабрика глинице се налази у близини рудника и енергетске базе. Последњих година, још једна карактеристика индустрије глинице је све већа обујам конструкције постројења. На пример, совјетска фабрика глинице Николаевска Николаев, која је пуштена у рад последњих година, има опсег од милион тона. Опсег постројења глинице Оги Нис у Ирској је 800.000 тона годишње. Називају га највећим свјетским Гладесди. Погон глинице се проширио на 2,75 милиона тона годишње. Велики погони повећавају продуктивност рада и смањују улагање и трошкове. Биљке глинице се у Европи и Јапану углавном производе у праху глинице, док у Америци углавном производе песак. Последњих година, због широке примене великих ћелија са интермедијарном храном за претходно припремљене аноде и испуњавања захтева за заштиту животне средине, електролитичко пречишћавање димних гасова се променило из влажног у суво, а глиница у праху није могла да испуни производне захтеве. Због тога се глиница за електролизу алуминијума постепено претвара у пешчани тип. Глиница се углавном користи као сировина за производњу алуминијумског метала електролитичким топљењем алуминијума. (Једна тона металног алуминијума захтева око 2 тоне глинице.) Године 1988. производња примарног алуминијума била је око 14,5 милиона тона. Сада је производња примарног алуминијума друга у односу на разне обојене метале. Да би задовољиле потребе примарног раста алуминијума, многе земље у свету снажно развијају индустрију глинице. Поред главног напајања алуминијума, глиница се широко користи у другим индустријским секторима. Ова глиница за топљење алуминијума без електронике припада разним глиницама.
